Projekcija filma - Over the Edge - Kroz ovaj edukativni program pokušaćemo da detektujemo, a zatim i analiziramo probleme sa kojima se danas mladi i roditelji suočavaju. Prikazaćemo vam filmove koji na pitak i metaforičan način govore o problemima mladih i roditelja. U četvrtak, 18. septembra, prikazaćemo film Over the Edge. Uporedo, kao prateći materijal, dobićete edukativni sadržaj. Pokušali smo da izdvojimo probleme sa kojima se deca i odrasli danas suočavaju, kao i da uočimo i prepoznamo moguća rešenja. Fenomene inselinga, gojaznosti, manjka kretanja i druge izazove analiziraćemo, a zatim vam predstaviti narative koji vam mogu biti korisni. Uz prvi film Over the Edge posebno ćemo se baviti problemom inselinga. U nastavku imate tekst o filmu Over the Edge i tekst o fenomenu inselinga. Dođite na projekciju. Projekcija je besplatna. Veliki pozdrav! Edu tekst 1: Edukativna funkcija filma Over the Edge i njegova savremenost Uvod Film Over the Edge (1979) na prvi pogled izgleda kao još jedna priča o problematičnim tinejdžerima i nasilju, ali njegova prava vrednost je edukativna. U pitanju je film koji razotkriva mehanizme sukoba između mladih i odraslih, pokazuje šta se dešava kada se generacije ne razumeju i kada se potrebe mladih zanemare. U tom smislu, film postaje ne samo umetničko delo, već i priručnik za društvo – vodič kroz opasnosti zatvorenih struktura, ali i kroz mogućnosti dijaloga. Danas, u vremenu digitalnog ubrzanja, društvenih mreža i globalne povezanosti, teme filma su još aktuelnije. Mladi više nisu zatvoreni samo u predgrađe, već i u svoje ekrane. Međutim, osnovna lekcija ostaje ista: kada mladi ne dobiju prostor za izražavanje i pripadnost, oni će ga sami stvoriti – često na destruktivan način. 1. Ogledalo društvenih struktura U filmu deca žive u planski izgrađenom predgrađu, koje je nastalo da bi privuklo investitore i porodice srednje klase. Međutim, zajednica nije imala mesta za omladinske centre, sportske terene i kulturne sadržaje. Mladi postaju „višak“ u sopstvenom gradu. Edukativna poruka ovog segmenta jeste da društvo koje se gradi isključivo na ekonomskim interesima, bez prostora za socijalnu i kulturnu integraciju, stvara generacije koje se osećaju nevidljivo. Mladi traže priznanje i osećaj pripadnosti, a kada ga ne dobiju, javlja se otpor. Paralela sa današnjicom: Danas, umesto fizičkog prostora, mladi su gurnuti u digitalni prostor. Ako grad ne nudi teren za košarku, postoji TikTok. Ako nema sale za bend, postoji YouTube. Međutim, virtuelni svet često nudi identitet bez odgovornosti, pripadnost bez stvarne zajednice. Problem iz filma samo je promenio formu – odsustvo prostora ostalo je isto. 2. Prikaz mehanizama pobune Mladi u Over the Edge prolaze kroz tri faze: Mali prestupi – sitne krađe, skriveno pušenje, lagani otpor prema autoritetu. Sukobi – fizičke tuče, vandalizam, otvoreni sukob sa policijom i nastavnicima. Otvoreni bunt – nasilno zauzimanje škole, eskalacija koja postaje društveni problem. Film jasno pokazuje da bunt nije „iznenadna anomalija“, već proces. Mladi nisu prirodno skloni nasilju, već ih u to gura sistem koji ih ne čuje. Edukativna funkcija filma ogleda se u tome što pruža „mapu“ kako društvena represija vodi ka eskalaciji. Paralela sa današnjicom: Danas se iste faze buntovništva odvijaju online. Sitni prestupi su provokativni TikTok snimci, šale na granici dozvoljenog. Sukobi se prenose u obliku „cancel culture“, cyberbullyinga i javnih obračuna. Otvoreni bunt postaje kolektivna online kampanja protiv institucije, škole ili javne osobe. Ono što se u filmu dešavalo u hodnicima i na ulici, sada se dešava u komentarima i na serverima. Ali obrazac je isti: kada mladi nemaju kanale za konstruktivnu energiju, traže destruktivne. 3. Dijalog kao propuštena šansa Najveća tragedija filma jeste odsustvo dijaloga. Odrasli su ili represivni (policija, roditelji, nastavnici) ili potpuno distancirani, zauzeti sopstvenim interesima. Mladi ne traže savršen autoritet, već onog koji ih vidi i priznaje. Kada ga ne nalaze, okreću se jedni drugima i grade paralelnu kulturu koja je zasnovana na sukobu. Edukativna lekcija filma je jasna: bunt mladih nije kraj, već početak razgovora koji odrasli nisu hteli da vode. Ako generacijski jaz postane zid, rezultat je nasilje. Paralela sa današnjicom: U digitalnom dobu zid je još viši. Odrasli često ne razumeju svet gaminga, Discord servera ili viralnih trendova. Umesto dijaloga, često dolazi do zabrana, kazni ili podsmeha. Posledica je ista kao i u filmu – mladi se zatvaraju u svoje svetove, gde se osećaju priznato, ali i gde destruktivne dinamike mogu brzo eskalirati. 4. Šira edukativna poruka Over the Edge nije film koji moralizuje, već pokazuje stvarne posledice društvenih izbora. Njegova edukativna funkcija leži u upozorenju: ako društvo ne nudi prostor mladima, oni će ga stvoriti sami, ali na način koji ugrožava i njih i zajednicu. U današnjem svetu, to znači da edukativna funkcija filma prevazilazi njegovu epohu. On nas uči da: Prostor za mlade nije luksuz, već uslov stabilnosti zajednice. Dijalog sa mladima mora biti autentičan i blagovremen. Digitalna zajednica ne može da zameni realnu. Zaključak Film Over the Edge ostaje aktuelan jer govori o univerzalnoj istini – mladi moraju imati mesto u društvu. Kada ih zajednica ne vidi, oni je podsećaju na svoje postojanje kroz pobunu. Danas, kada se sve seli na internet, opasnost je još veća: pobuna može izgledati bezazleno u online svetu, ali njene posledice se brzo pretaču u realnost. Zato edukativna funkcija filma nije samo u analizi prošlosti, već i u poruci za sadašnjost: bez poverenja i dijaloga nema zajednice, a bez zajednice nema budućnosti. Edu tekst 2: PROBLEM INSELINGA Inseling je pojam kojim se označava gubitak ili slabljenje veze između roditelja, nastavnika i mladih u procesu vaspitanja i odrastanja. Umesto da dobijaju stabilan oslonac i prenos vrednosti, mladi ostaju „između“ – bez jasnih autoriteta, bez obreda prelaza u odraslost i bez zajednice koja ih podržava. To stvara osećaj izgubljenosti, nesigurnosti i produžene adolescencije, a posledice se vide kroz bunt, povlačenje u digitalne svetove, smanjenu koncentraciju i krizu identiteta. Ukratko: inseling = jaz između generacija + slabljenje procesa odgoja i socijalizacije. ------------------------------------ Mogući uzroci i moguća rešenja 1. „Učitelj sa reklame u svakome od nas“ – infantilizacija autoriteta „Učitelj sa reklame“ postaje nova figura u obrazovanju – nastavnik koji se stalno pita šta je važnije: da ostavi utisak ili da prenese znanje. Pred grupom, više vodi računa o tome kako izgleda i da ne pogreši, nego da povede misaoni proces. Tiranija javnog nastupa zamenila je tihi autoritet znanja. Nasuprot tome, učitelj je najzadovoljniji kada tokom časa ne progovori nijednu reč – jer to znači da su studenti samostalno vodili dijalog u okviru teme, bez skrivenih igara moći. Tada nastaje „svet razgovora“ – prostor bez dominacije, sa autonomijom mišljenja i uvežbanim poštovanjem. Sličan kontrast prikazan je i u filmu Detachment (2011), u kojem profesor, da bi disciplinovao nasilno dete, ulazi u gotovo herojske vratolomije. Iako deluje uspešno, scena nije prikaz metode, već krik – izraz teško rešivog, strukturnog problema. Publika često kaže: „Tako treba rešiti!“, ne uviđajući da većina nastavnika nema takve izuzetne veštine, niti da se problem može rešiti pojedinačnim potezom. Jer ponašanje tog deteta nije nastalo iznutra – već ga je oblikovala sredina. --- 2. Izostanak obreda prelaza – kriza socijalizacije Vojska je u mnogim društvima predstavljala važan obred prelaza – naročito tamo gde porodica i učitelji ne uživaju prirodno poštovanje. U društvu gde se autoriteti ne osnažuju, vojska često postaje poslednja nada: „Neka ga tamo nauče pameti.“ Ali ako je posle 12 godina školovanja i odgoja potrebna vojska da oblikuje ličnost, postavlja se pitanje: šta rade roditelji i škole? Decu koja će u životu čekati mnogi zadaci koje neće voleti da rade, sistem uporno uči da rade samo ono što žele. Time ih ne priprema za realnost, već razmazi i otuđuje od sveta u kojem je zavisnost od drugih ljudi neizbežna. Kada je dobro postavljena, vojska upravo tu zavisnost pretvara u zajedništvo, učeći da slabost nije sramota, već signal koji grupa prepoznaje i pokriva. Sa druge strane, ljudi – svi mi – često više vrednujemo odbrambenu, ratničku funkciju vojske, iako mala zemlja nikada ne može parirati globalnim silama. To više liči na infantilnu fantaziju moći nego na ozbiljnu strategiju. --- 3. Planeta starijih i sputanih mlađih Razvijena društva postaju starija društva – primer Japana pokazuje ekstrem: svaka žena brine o velikom broju starijih rođaka. Slična dinamika postoji i kod nas – bake i deke zahtevaju pažnju, a mladi, iako rastu sa novim internet identitetima, često ostaju prezaštićeni i nedovoljno iskusni da do 20. godine budu samostalni. Moguće je afirmisati ideju da deca aktivno učestvuju u brizi o starijima. Time bi stariji dobijali osećaj smisla i zahvalnosti, a deca bi kroz iskustvo učila prirodu života – njegovu težinu, prolaznost, ali i radost. To bi bila kontrateža ulozi mladih u kojoj se nezadovoljstvo koristi kao strategija preživljavanja. Umesto „drugi za mene“, mladi bi počeli da uviđaju „ja za drugoga“ kao putokaz. Paradoks današnjeg društva je što influenser sa hiljadama pratilaca može imati veći politički glas od doktora nauka. To pokazuje koliko je autoritet znanja potisnut autoritetom vidljivosti. --- 4. Neminovna distopija urbanizacije Klupe su nekada bile simbol socijalizacije – mesta na kojima se učilo o svetu kroz druženje sa komšijama. Danas takvi prostori nestaju. Ljudi se sve ređe druže, a ritam urbanizacije briše zajednička mesta. Jedan Njujorčanin opisuje kako je 50 godina živeo sa istim komšijama, a zatim je za samo deceniju dinamika doseljavanja i odseljavanja postala tolika da više nikoga ne poznaje u svojoj ulici. Odsustvo stabilnih zajednica dodatno izoluje mlade i uskraćuje ih za iskustvo neformalnog učenja kroz zajedništvo. --- 5. Manija kao novo „normalno“ – kriza pažnje Sve veći broj dece i odraslih suočava se sa poremećajem pažnje. Raspon pažnje, nekada prosečno duži od deset sekundi, danas se skraćuje ispod te granice. Preopterećenje stimulansima – od digitalnih sadržaja do hiperprodukcije dobara – iscrpljuje kognitivne kapacitete. Nekada je dete maštom stvaralo igru u praznoj sobi; danas mu je zabava dostupna svakog trenutka, bez napora. Gde su nekada postojali deseci proizvoda, sada postoje hiljade – i jednako mnogo otpada. Rezultat je kultura hiper-stimulacije u kojoj je pažnja najskuplja valuta. Minislika 1. 1900. – Čitanje knjige nakon rada na njivi bilo je poklon. 1950. – Nakon dva sata televizije, čitanje postaje opterećenje. Danas – nakon šest sati na internetu, pažnja i komunikacija postaju opterećenje. Minislika 2. Dete koje pre doručka skroluje sat vremena kasnije teško čita. Dete koje ide na džoging lakše ulazi u knjigu. Minislika 3. Nekada se pet filmova godišnje prepričavalo mesecima; danas je cela istorija filma dostupna na „klik“, bez uzbuđenja i zajedničkog iskustva. --- Naučni uzroci inselinga 1. Erozija autoriteta Nekada je bilo jasno ko prenosi vrednosti: roditelji i nastavnici imali su prirodan autoritet. Danas taj autoritet slabi pod pritiskom kulture popularnosti i vidljivosti. Bauman (2007) piše da živimo u „tečnom društvu“ gde ugled zavisi od lajkova i trenutne pažnje, a ne od znanja ili iskustva. Primer: učenici često više slušaju influensera na TikToku nego sopstvenog profesora, jer im on deluje „autentičnije“ i „bliži“. 2. Nedostatak obreda prelaza Van Gennep (1909) i Turner (1969) pokazali su da društva koja nemaju jasno definisane obrede prelaza proizvode mlade koji ostaju „zaglavljeni“ u produženoj adolescenciji. Bez tih obreda, nema trenutka kada se mlada osoba prepoznaje kao odrasla. Primer: nekada je završetak škole i polazak u vojsku značio preuzimanje odgovornosti. Danas mnogi mladi i u kasnim dvadesetim žive kod roditelja i nemaju osećaj samostalnosti. 3. Starenje društva Harper (2016) naglašava da starenje stanovništva prebacuje teret nege i brige na mlađe generacije. Mladi često ulaze u život sputani obavezama prema starijima, a sami ostaju nesamostalni. Primer: japanska žena prosečno brine o više od deset starijih rođaka. Slično, i kod nas mladi sve češće preuzimaju ulogu negovatelja umesto da razvijaju sopstvenu samostalnost. 4. Urbanizacija i slabljenje zajednice Putnam (2000) u delu Bowling Alone opisuje kako nestanak zajedničkih prostora vodi ka društvenoj izolaciji. U gradovima ljudi retko poznaju svoje komšije, pa deca gube priliku da uče iz neformalnih mreža i svakodnevnih kontakata. Primer: dok su nekada klupe u selu bile mesto druženja i prenosa životnih priča, danas mladi vreme provode na društvenim mrežama, odvojeni i od vršnjaka i od starijih. 5. Digitalna hiper-stimulacija Nicholas Carr (2010) i Gary Small (2023) pokazuju da stalna izloženost kratkim, brzopoteznim sadržajima menja strukturu pažnje. Mozak se navikava na stalne prekide, pa duža koncentracija postaje gotovo nemoguća. Primer: dete koje sat vremena pre škole provede na TikToku ima poteškoća da pročita i kratak tekst iz udžbenika. 6. Ekonomska nesigurnost porodica OECD (2021) pokazuje da nesigurni radni uslovi i prekarijat roditelja utiču na kvalitet vaspitanja. Kada roditelji rade više poslova ili stalno strepe za egzistenciju, imaju manje vremena i energije da se posvete deci. Primer: majka koja radi dve smene nema kapaciteta da uveče razgovara sa decom o školi, pa digitalni uređaji postaju zamena za roditeljsko prisustvo. 7. Fragmentacija identiteta kroz medije Medijska psihologija ukazuje da višestruke digitalne uloge (profil na mreži, persona u igrici, influenser u grupi) proizvode nesklad između stvarnog i virtuelnog identiteta. Mladi se gube u različitim verzijama sebe. Primer: tinejdžer na Instagramu predstavlja sebe kao sigurnog i popularnog, dok u stvarnom životu pati od socijalne anksioznosti. 8. Individualizacija i gubitak normi Beck (1992) i Giddens (1991) ističu da savremeno društvo, fokusirano na „sopstveni izbor“, potkopava zajedničke norme. Kada svako „živi svoju istinu“, nestaje konsenzus o tome šta znači biti odgovoran, vredan ili moralan. Primer: ranije je postojalo očekivanje da svako doprinosi zajednici; danas je dovoljno da „pratiš sopstvenu sreću“, čak i ako to vodi izolaciji ili konfliktu sa drugima. Zaključak Inseling nije samo problem mladih, već simptom dubokih društvenih promena. Kada autoriteti slabe, obredi prelaza nestaju, a pažnja postaje roba, mladi ostaju bez sigurnih oslonaca. Ako zajednica ne pronađe načine da ponudi prostor za dijalog, iskustvo i zajedništvo, jaz između generacija će se samo produbljivati. Budućnost zavisi od toga da li ćemo prepoznati da se vrednosti ne prenose kroz efekte i utiske, već kroz odnos i odgovornost.